Град је са свих страна био опасан одбрамбеним ровом, тзв. шанцем, ширине око 15 метара и дубине око 3 метра. Преостали део острвца, ширине која варира  од 15 до 40 метара, формирао је већи плато са правилно обликованом обалом и земљаним кулама на угловима. Са сигурношћу се може рећи да је обалом била изграђена спољна линија одбране која је, поред своје висине, била ојачана грудобраном и дрвеном палисадом.

За историју српске државе Купиник се везује почетком XV века, када га деспот Стефан Лазаревић, уз још неке поседе у Срему добија од угарског краља Жигмунда. Ђурађ Бранковић наслеђује Деспота Стефана и сва добра у Угарској па је до коначног пада деспотовине судбина Купиника нераскидиво везана за деспотску породицу Бранковић. У њему су столовали легендарни Змај Огњени Вук, Ђорђе и Јован Бранковић, и последњи деспот Стефан Бериславић.

Овај средњовековни град је одолевао свим нападима до 1521. године, када га Турци освајају и разарају на чувеном походу султана  Сулејмана на Београд. Падом Купиника престала је да постоји и српска средњовековна држава, па Сремци воле да кажу како је Купиник последња српска престоница. До данас није обнављан, а његови остаци и даље пркосе зубу времена.