народно градитељство

Развој градитељског наслеђа уско је повазан са начином живота и привређивања као и друштвеним и политичким приликама краја. У турском периоду, на територији данашњег Срема, група земуница, колиба или једноставних кућа, чиниле су села. У XVI веку становништво је живело у колибама, полуземуницама и земуницама. Грађене су и мање куће од оплетеног прућа, превученим блатом, а покривеним прућем или трском. Оваква станишта једноставне градње могла су брзо да се напусте или према потреби пренесу у други крај, што је одговарало главном занимању нашег народа у то време – сточарству.
До друге половине XVIII века села у Срему су била разбијеног типа. Највећа промена у сремским селима аустријске Војне границе догађа се 1783. године. Војне власти прописују ушоравање, паралелне сокаке, градњу кућа на одређеном растојању и ограђивање дворишта. Плацеви добијени за окућницу били су велики једно јутро, ширине 40 до 60 метара. Kуће се праве на темељима од балвана, дводелне, са по једном собом са три прозора и кухињом у којој је зидани димњак.
За изградњу кућа у Срему карактеристична је велика употреба дрвета. Аустријски цар даровао је својим граничарима за њихову верну службу велике простране шуме које је народ користио за огрев и грађевинске потребе. Уживаоци „фрајштине“- права да сваке године бесплатно добију по осам метара првокласног огревног дрвета или грађе, градили су храмове, школе, парохијске домове и куће. Kуће су градили у бондруку са испуном од плетера, украшене дрвеним, богато резбареним забатима и тремом. Промене у привређивању утицале су и на градњу објеката за смештај житарица које су имале посебно место у сеоском домаћинству. Неки од амбара и котобања грађени од резбареног и декорисаног дрвета и данас представљају изузетне примере народног градитељског умећа и вештине.